Foto: Balans
Srijeda je, šesti maj. Đurđevdan. Praznik Roma, proljeća i onog nekog buđenja kojem se svi potajno nadamo dok se protežemo uz prvu jutarnju kafu u sedam. Nahranim mačka, popijem svoju šoljicu kofeina i krenem u dan sunčan, pun optimizma. A onda, šamar realnosti.
Moj Golf, vjerni saputnik kroz sve uspone i padove bh. tranzicije, odlučio je da jutro proslavi pjesmom. Ali ne onom narodnom, veselom, nego nekim vrištanjem, pištanjem i jaukanjem. Remen. Naravno. Majstor, u svom klasičnom zen maniru, kaže, Dođi sutra. Valjda i on čeka da prođe Đurđevdan, ili barem da kafa odradi svoje.
Na poslu me dočekuje simfonija Komunalca. Trimeri zuje kao da su na Formuli 1, a kamenčići pršte ispod strune kao geleri. Do osam sati polje je ošišano, a mi, Lejla, Alma, Neimarlija i ja zasjedamo. Jutarnja lafina, naša autohtona terapija protiv srkleta.
Dok pretresamo svijet, Neimarlija slaže kockice za turnir Srđan Aleksić. Gledam ga i kontam, on i Gavran su čuvari onog plamena zbog kojeg Tuzlu još uvijek volimo. One Tuzle koja nije samo tačka na mapi, nego multikulturalni zagrljaj koji ne pita za ime, nego za čovjeka. Tradicija koja miriše na neka ljepša vremena, ona koja nismo zaboravili, ma koliko nas realnost šamarala. Sve je to stalo u jedan turnir, turnir u čast momku koji je bio normalan. I cijenu platio životom.
Posao ne čeka. Idem s Dinom na snimanje, a u kadru, Admir Čavalić. Čovjek promijenio stranku, sad je u NiP-u. Kažu preletač, ali Čavalić nije taj tip. Ima onih političara koje zaokružiš jer se nadaš čudu, i onih koje zaokružiš jer su jednostavno, normalni. On je od ovih drugih. Iskren, ne mulja, ne prodaje maglu u celofanu. U našoj političkoj bari, to ti je vrlina ravna osvajanju Mont Everesta.
A onda, prelazimo na slatke muke. Od 14. maja u HKC Sveti Franjo opet miriše kafa i čokolada. Treći međunarodni sajam. Simbolično, vežu ga za Dan zajedničkog života u miru. I ima logike, uz dobru praline i fildžan prave kafe, lakše se i dijalog vodi i mir gradi. Ako ništa, barem ćemo se tih par dana pretvarati da smo Švicarska, dok nam se šećer u krvi ne popravi na evropske standarde.
Ali, da ne bi sve bilo previše slatko, pobrinula se naša tuzlanska svakodnevica. Jednom sugrađaninu određen pritvor zbog nasilja u porodici. Član 222, član 81… Zakoni se nižu, ali gorčina ostaje. Dok mi planiramo festivale čokolade, u nekom haustoru pored nas dešava se mrak koji nikakva kafa ne može razbistriti.
I za kraj, vijest iz rubrike vjerovali ili ne, a vjerovat ćete jer smo u Bosni. Poništen konkurs za direktora Doma penzionera. Muhamedbegović bio imenovan, pa puj pike ne važi, idemo ponovo. Čaršija šuška da je pritisak javnosti, ali budimo realni, javnost kod nas ima uticaja na imenovanja koliko i ja na to hoće li remen pištati ili neće. Biće prije da je falio onaj jedan famozni papir, famozna kompletna dokumentacija.
Vrijeme je, kažu, najbolji sudija, pokazat će nam.
Posao gotov, dan već lagano spušta gard, a ja pravac kući, uz obavezno skretanje u Bingo po sitnice. One sitnice što misteriozno narastu na sto maraka čim pređeš prag. Gužva, k’o da dijele džaba. Penzije legle, narod navalio, kolica puna, živci na pola.
Na kasi ispred mene scena dostojna domaće produkcije. Račun 310 KM. Vade karticu, prislanjaju, neće. Pokušaj drugi, treći, ništa. Dolazi druga kasirka, pa treća, svi nešto tipkaju, okreću aparat, gledaju ga k’o da je svemirski brod. Kartica i dalje šuti. Napetost raste, red se produžava, svi kolektivno dišemo pliće.
I onda, dolazi četvrta kasirka. Nek’ bude Rasema. Bez puno filozofije, uzima karticu, provuče jednom. Pik. Prošlo. Pogled joj govori sve, olimpijsko zlato, lični rekord i aplauz publike u jednoj sekundi. Okreće se i odlazi nazad na svoju kasu s onim tihim, ali glasnim, kako misliš neće!
Na mojoj kasi, poznato lice. Komšijin mali, zvat ćemo ga Đuka. Uskakao mi već u kadar života, sad evo i u red za hljeb i mlijeko. Kaže nema prevoz, hoće sa mnom nazad. Može, rekoh, usput nam je.
Sedamnaest godina, već radi. Građevina. Školu batalio. Pitam ga, više reda radi nego što očekujem pametan odgovor, Što napusti školu, bolan? Kako misliš dalje? Kako ćeš cure naći, neće niko nepismenih budala.
Slegne ramenima, mrtav hladan,
“Budala bih ja bio i da sam išao u školu.”
Zastanem sekundu, pa rekoh,
“Bi, ali makar polupismena budala.”
Nasmijasmo se obojica. On onako iskreno, ja više onako, s dozom gorčine. Jer u toj njegovoj rečenici ima više istine nego što bi trebalo stati u jednu kasu, između hljeba, jogurta i kusura koji nikad nije sitan koliko piše.
I tako, sabereš dan i vidiš da stane u par slika. Pokvareni remen koji cvili k’o savjest, majstor koji odgađa k’o država reforme, političar koji je normalan pa zvuči kao izuzetak, i klinac koji je odustao prije nego što je stvarno i počeo. Između svega toga, kafa nas drži budnima, čokolada nas tješi, a humor nam dođe k’o zadnja linija odbrane od potpunog ludila. Jer ovdje, kod nas, život nikad nije ni crn ni bijel, više je neka siva koja se presijava, zavisno kako je pogledaš. I taman kad pomisliš da si sve skontao, dođe neka Rasema i jednim potezom pokaže da problem možda i nije bio u kartici nego u ljudima.
(V.M.)