Foto: Balans
Pet do pet. Nije još ni svanulo, a ja već budan. Ne zato što sam vrijedan, nego zato što je život tako namjestio smjene da čovjek počne ličiti na pijetla zvanog horoz, samo bez svrhe i autoriteta. Mrak napolju, tišina, pa onda ezan sa džamije, sabah. Nekako čovjeka prizemlji. Podsjeti da ima i nešto veće od jutarnjeg programa i posla.
Kafa na brzinu, onako više ritual nego užitak, i pravac Tuzla. Pola sedam, cesta prazna. Nema ni ljudi ni auta, kao da smo svi kolektivno odustali, pa se samo još rijetki držimo iz inata.
Ilinčica. Prvi maj, uranak. Već gore vatra, dim, neko loži, neko okreće janje, kafa vrije. Idila, reklo bi se. Samo što je mraz. Prvi maj, a ti gledaš da li će ti nos procuriti. Priroda očigledno ima svoj smisao za humor.
Amra standardno dobra. Njoj jutarnji leži k’o radnicima roštilj. Svakom svoje, što bi se reklo. U pozadini ide pjesma “putujem svijetom al Bosne nema”, a mi stojimo tu i ne putujemo nigdje. I možda je to i poenta.
Završimo, nazad u realnost. A tamo, Prvi maj kakav zapravo jeste. Sindikat, govori, poruke. Teške. Toliko teške da ih ne možeš ni prenijeti bez da ti malo legnu na leđa. Firme nestale, radnici preživljavaju, bogati se fino snašli, narod, pa narod peče janje. Protest i roštilj nikad nisu bili u istoj smjeni.
I onda, zvat ćemo ga biciklista.
Uvijek ima jedan. Onaj što postavlja pitanja, daje odgovore, pa onda kaže da ga ne snimaš. Demokratski duh u punom sjaju. Uspije i da dobaci mojoj šefici, direktorici i urednici, “mršava, mršava”, što je hrabrost na granici naučne fantastike. U jednom trenutku sam bio siguran da će ga zatući sikiricom iz gepeka Renoa. Nije. Profesionalizam pobijedio, nažalost po biciklistu.
Ali ne odustaje čovjek. Sad mene savjetuje šta da snimam. Kaže ima neki što mu je šakal pojeo ovce. Kažem u sebi, čovječe, šakal je ovdje najmanji problem. Napad na zdrav mozak, ne baš zdrav, ali zdraviji nego prije ove seanse.
Na terenu više novinara nego radnika. I to ti je neka slika sistema. Snimamo jedni druge kako snimamo radnike kojih nema. Enisa pita, Enko snima, svi rade svoj dio. Brano u kratkim rukavima, mi u jaknama. Daliborka nasmijana k’o da je juli, a ne maj sa minusom.
Kolega i drug Mirza i ja računamo, Kopića smo snimili barem sto puta. Možda i više. Zajednički staž, bez beneficija. Efekat? Pa, da ne kvarimo praznik.
Kenda kasni, ali sve stiže. I selfie opali. Jer šta je radnička borba bez dobrog kadra za društvene mreže? Ništa. Borba mora biti i estetski prihvatljiva.
Na kraju, batak. Radnički doručak. Nekad grah, sad meso. Napredak, reklo bi se. Iako nekako sumnjam da smo išta stvarno napredovali osim menija.
I tako me vrati sve to na jedan Prvi maj od prije dvadesetak godina. Njiva, društvo, smijeh, neka bezbrižnost koja se ne može objasniti. I onaj momak što muca, pa pitanje koje je imalo smisla samo tada, “Jel uvijek muca?”, “Ne, samo kad priča.” I svima to bilo dovoljno da se smiju do drugog maja. Neko i duže.
Danas se smijemo kraće. I nekako opreznije.
Na kraju dana, pumpa, cigare, pa kod nene. Kafa opet. Ona gleda, nejasno joj. Kaže, što narod puca, što se okuplja? Objasnim, Prvi maj, praznik rada. Kaže ona: “Nikad nisam volila Dan rudara. Svaki put mi skočije na nos, rahmetli čojk se napije pa mi prođe sve u halabuci.” I tu ti je sva filozofija praznika. Neko slavi, neko trpi, neko pamti, ali pogrešno.
Na kraju, Prvi maj ostane isti koliko god se mi trudili da ga prepakujemo. Malo dima, malo govora, malo nostalgije i poneka istina koja se provuče između redova, pa je svi čuju, ali je rijetko ko stvarno posluša. Slavimo rad, a radnika sve manje. Dižemo glas, ali više iz navike nego iz uvjerenja. I između janjeta i transparenata, između smijeha i gorčine, ostane taj neki osjećaj da se vrtimo u krug.
Možda je jedino što se zaista promijenilo to što danas znamo više, a vjerujemo manje. I smijemo se kraće, tek toliko da preživimo dan, pa sutra opet u pet do pet, bez iluzija, ali sa kafom u ruci i nekom tvrdoglavom nadom da će jednom ovaj praznik imati više smisla nego što ga trenutno ima.
(V.M.)