Foto: Balans
Subota je. Ustajem u sedam. Kiša pada. Ona sitna koja utapa, za koju pomisliš da nikada neće prestati. Volim kišu. Ne znam je li to zbog zvuka, mirisa ili činjenice da po takvom vremenu niko normalan ne očekuje da budeš posebno produktivan.
Skuham kafu. Malo vrtim vijesti. Klasika. Na televiziji se prikazuje neki dokumentarac. Ne znam koji je. Znam da sam ga gledao, ali nemam predstavu šta se emitovalo. Valjda sam gledao televiziju onako kako neki ljudi čitaju knjige. Oči otvorene, misli na drugom mjestu.
Oko osam na posao. Par jutarnjih vijesti, pa kafa. Neimarlija sjedi sam napolju. Sjednemo, dođe i Dino. Ja zakačim kafu rukom i prospem je po sebi.
Kobajagi dobitak.
Na vrh mi jezika da kažem šta ću dobiti, ali subota je, kiša pada, pa neću kvariti atmosferu.
Neimarlija snima kadrove za dokumentarac koji Dino radi. Lijepi, kadrovi dronom. Zna Samko. Snimanje na jaranskoj osnovi. Takav je Neimarlija. A i Durma bi njemu pomogao, potpisujem. I ja bih, naravno. Samo da se zna da sam i ja spreman dati doprinos umjetnosti, ako ništa, držanjem ruksaka.
Oni ostadoše da snimaju, ja nazad. Odem preuzeti naručene ćevape kod Zlaje. Dobri su i u Sarajci, ali ovi nemaju konkurenciju. To je već pitanje ukusa, a o ukusima se ne raspravlja.
Još par vijesti, pa odem kupiti neke duboke cipele za ovo vrijeme. Ove na meni propustile jučer vodu. I danas su. Čovjek bi pomislio da je obučen, a ne da hoda bos.
U prodavnici mi prodavačica pokazuje izbor.
Imate ove od 130 maraka, imate one od 200, pa do 370. Pa vidite koje vam gode. Najbolje nam se prodaju ove prve.
Znači, ove najjeftinije.
Podsjeti me to na onu priču kad su pitali Cigu, zvanog Rom, je li bolji Golf ili Porsche. On će, bolji Golf. Poršea narod nešto slabo kupuje.
I tako.
Šefica, urednica i umilno lice Balansa posljednjih dana nije plaho zadovoljna mojim osvrtima. Kaže, standard. Moram malo bolje. Ako mogne.
Nije lako. Čovjek se navikne da piše kako zna, a onda mu kažu da može i bolje. I sad ti vidi. Kiša, kafa, posao, cipele, nena, ćevapi. Sve isto, a treba biti drugačije. Valjda je to sudbina onih koji pišu. Nikad ne znaš jesi li završio ili tek počeo.
U BKC-u Tuzla traje festival harmonike. Djeca iz regije na jednom mjestu, pokazuju šta znaju na harmonici. Lijepa priča. Toliko djece, toliko truda, toliko nota. I sve to dok mi odrasli uglavnom sviramo neku svoju, često pogrešnu melodiju.
Dok tamo, dok ovamo, prođe i dan.
Vakat kući. Do Binga ću, pa neni na kafu.
U Bingu gužva haotična. Borba za korpu, borba za kolica, borba za papriku. Ne pamtim ovoliko naroda. Čovjek uđe da kupi nekoliko stvari, a izađe kao da je preživio vanredno stanje.
Kupim šta treba, pa neni. Čeka me.
Pristavim nam kafu. Dam joj hediju što je dobila od moje sevde.
Dobar je ovaj sok, vidi koliko je grožđe na tetrapaku.
Dobar je, kažem.
Nena će, da te pitam nešto, možeš li mi ići kupiti čizmice ili cipele? Nemam u čemu doktoru. Kad sam išla neki dan, uzela čizme od Mirsade. Doktorice se zgledaju i kaže jedna ovoj drugoj, ova obukla tuđu obuću.
Kakvu ba tuđu obuću?
Ja.
Pogledam u ormarić. Njene obuće koliko hoćeš. Čizme, cipele, neke još cipele. Ima više obuće nego ja. Ali džaba. Nema se u čemu doktoru.
Obećao sam da ću kupiti.
Koji broj nosiš?
Dvadeset devet.
Rekoh, dobro.
Pogriješila za deset brojeva.
I sad ti budi ozbiljan. Ne možeš se smijati, a ne možeš ni objasniti. Nena je nena. U njenom svijetu broj cipela očigledno nije podatak koji se mora ažurirati.
Popijemo kafu. Ja kući, nena ostade da čeka cipele.
I tako dan prođe. Malo pišem ove redove, malo ostavim pa objavim neku vijest. Već je sedam prošlo.
Dan lakši od jučerašnjeg. Možda zbog kiše, možda zbog kafe, možda zato što se neke stvari ipak mogu završiti bez velike drame. Osim kupovine cipela, naravno.
Sutra je novi dan. Kakav će biti, pred nama je.
A najvažnije je da ne budemo u tuđim cipelama. U njima nikad nije udobno.
Pogotovo ako su broj dvadeset devet, a ti nosiš trideset devet.
(V.M.)