Foto: Balans
Ponedjeljak je, drugi novembar. Ustajem u sedam. Kiša pada. Pada već dva dana i ne pokazuje namjeru da prestane. Skuham kafu, malo pogledam telefon, a onda se valja spremati na posao. Oko osam krećem od kuće.
Kolege su na Međunarodnom aerodromu Tuzla. Ispraćaj četiri žrtve helikopterske nesreće u Brčkom. Tijela nastradalih italijanskih pripadnika EUFOR-a ispraćena su uz vojne počasti. Velika tragedija i tuga.
Od osam do deset kolege na kiši čekaju da tijela budu dopremljena do aviona. Ljudi stoje, čekaju, gledaju. Kiša ne prestaje. U takvim trenucima čovjeku se učini da ni nebo ne zna šta bi, pa samo plače.
Ja oko deset na kafu s Durmom. Završio je dokumentarac o Domu penzionera. I tamo se prije godinu dana dogodila velika tragedija. U požaru je stradalo 15 ljudi. Trebalo je ispričati priču godinu poslije. O onima koji su gasili požar i spašavali ljude, o porodicama, o preživjelima i svemu što je ostalo nakon te kobne noći.
Film će biti emitovan u srijedu, nakon Dnevnika, u pola osam. Kako je ispalo, i ja ću ga gledati u eteru. Ne sumnjam da je dobar. Samo znam da neće biti lako gledati. Neke priče ne možeš završiti ni kada ih montiraš, ni kada ih emituješ.
S Omerom idem na snimanje u Tužilaštvo. Snimamo glavnog tužioca, zvat ćemo ga Alidžanović. Ne pamtim da smo imali mlađeg glavnog tužioca. Po jednima je dobar, po drugima bi mogao biti i bolji. Svako gleda iz svog ugla. Tako je to kod nas. Da si najbolji na svijetu, neko bi našao zamjerku. A ako nisi, onda tek nemaš šanse.
Tu je i Ado. Po meni, od njega nema boljeg portparola. Ali neću ga previše hvaliti. Mogao bi se pokvariti.
Završimo snimanje pa na kafu. Tabirimo ko bi mogao biti novi premijer Tuzlanskog kantona. Imamo i mi svoje želje, a imaju i politike svoje. Naše uglavnom stanu u jednu kafansku raspravu, dok se političke razvuku na nekoliko sastanaka, dogovora i konferencija za medije.
Kako će biti, vidjet ćemo. Kod nas se ionako mnogo toga dogovori prije nego što se zvanično sazna.
Kiša i dalje pada. Snimamo još neku izjavu, a u jednom trenutku pauk-služba podiže automobile s ulice. Neko ne može proći pa je pozvao policiju. Eto, i pauk ima posla po ovom vremenu. Neko se bavi politikom, neko novinarstvom, a neko podiže tuđe automobile. Svako ima svoju muku.
Vraćam se na posao. Vidim Neimarliju i Dinu. Progovorimo koju, pa oni sebi, ja sebi. Objavimo još nekoliko vijesti i polako je vakat kući.
Ali danas imam još jednu obavezu. Neni treba kupiti obuću. Da ne ide doktoru, kako ona kaže, u tuđim cipelama.
Pregledao sam sve živo. Nema za nje po njenom ćejfu. Valja mi sutra pokušati na drugom mjestu. Nije lako danas kupiti cipele. Pogotovo nekome ko tačno zna šta hoće, ali neće da ti kaže šta hoće. Ili kaže, pa onda to ipak nije to.
Ipak odem na kafu. Kažem joj da nisam našao cipele, ali da ćemo sutra ponovo tražiti. Prihvata.
Kupio sam joj i neku čokoladicu.
Što mi bolan kupuješ stalno? Nikom ne kupuj, samo sebi, kaže.
Rekoh, sebi i tebi.
A ona će, samo ti meni dolazi, nemoj me ostavljat.
Što bih te ostavio, neno draga?
Ne znam ja. Možda ti bude skupo da mi stalno nešto kupuješ pa onda nećeš htjeti dolaziti. Ti vidiš da su kese ljude udaljile jedne od drugih.
Tu me malo prodrma. Čovjek bi rekao da je to samo priča o kesama, ali nije. Nena zna nekada u dvije rečenice reći više nego što mi napišemo u dvije kolumne.
Nemoj o tome, kažem joj.
Popijemo kafu.
Onda mi priča kako je kao djevojčica morala čuvati krave. Imala je tek sedam godina. Nisu joj dali da ide u školu jer im je trebao neko da čuva stoku. Od maćehe bi ukrala dvije kocke šećera pa ih pojela na ispaši.
Dvije kocke šećera. Danas sitnica, nekada čitav dan radosti. Čovjeku se nekad čini da su se vremena promijenila, a možda smo se samo mi odvikli radovati malim stvarima.
Napatila se ona. Malo je reći.
Vrijeme je za kući. Nena ostaje. Čeka cipele.
Dok pišem ovaj osvrt, čujem se s Indirom. Velikom gospođom i borcem. Borcem i u ratu i u miru. Samo su neprijatelji danas drugačiji.
Udruženje Novi horizonti, koje vodi, organizuje promociju filma „Dijabetes nije prepreka“. Promocija će biti održana u kinu Kaleidoskop u petak, 6. novembra, u 18 sati.
Priča je to o hrabrosti, podršci i ostvarenim snovima. O djeci i mladima koji pokazuju da dijabetes nije prepreka za život kakav žele. Uz razumijevanje, podršku i zajedništvo moguće je mnogo više nego što se na prvi pogled čini.
Treba doći i podržati. Nekada je dovoljno samo biti tu. Kao što je nekada dovoljno neni donijeti čokoladicu, popiti kafu i obećati da će cipele biti sutra.
I tako prođe ponedjeljak.
Kiša i dalje pada. Četiri čovjeka ispraćena su na posljednji put. Jedna teška priča dobila je svoj dokumentarni film. Političari će se dogovoriti oko premijera, ili neće. A nena čeka svoje cipele.
I možda je u tome sva razlika između onoga što nam se čini važnim dok smo na poslu i onoga što nas sačeka kada se vratimo kući.
Sutra je novi dan. Novi ljudi, nove obaveze i vjerovatno opet kiša.
A možda i cipele.
Ako Bog da.
(V.M.)