Foto: Balans
Dok budžetske plaće rastu brže nego ikada, penzioneri u Bosni i Hercegovini broje marke, tablete i dane do kraja mjeseca. Broje, jer im ništa drugo nije preostalo.
Analiza Saveza penzionera Zeničko – dobojskog kantona za period 2024 – 2026. ogolila je realnost koju vlasti već dugo pokušavaju upakovati u tehničke termine i birokratske fraze. Plaće koje se finansiraju iz budžeta Federacije BiH porasle su za 41,72 posto. Penzije, s druge strane, tek za 23,04 posto. Razlika na papiru, u stvarnom životu luksuz nasparam prebiranja siće.
Za penzionere, penzija odavno nije primanje, ona je spisak obaveza. Prvo računi. Zatim lijekovi. Ako nešto ostane, ostane. Ako ne, nema se šta dijeliti. „Više od pola penzije dam na dadžbine“, kaže jučer za N1 penzionerka Senija Mičić. Ostatak ode na lijekove. A ostatka, često, nema.
Još je teže slušati kada penzioneri priznaju da se odriču terapije. Ne zato što je ne trebaju, nego zato što je ne mogu platiti. Antibiotici, infuzije, osnovni lijekovi, sve se kupuje. Zdravlje je postalo pitanje novčanika, a starost luksuz koji se ne prašta.
U toj tihoj borbi nema dramatike, nema naslovnica. Ima samo odricanja. Ne kupuje se odjeća. Hrana se svede na minimum. Lijekovi se preskaču dok se ne mora. A kad se mora, često je već kasno.
Vlasti će reći da su penzije rasle. I formalno, jesu. Suštinski, nisu. Jer rast koji ne prati inflaciju i rast plata nije rast, nego iluzija. U evropskim zemljama penzije se usklađuju prema realnim troškovima života. Kod nas se usklađuju prema fiskalnoj izdržljivosti sistema, a ne prema dostojanstvu ljudi koji su taj sistem gradili.
Zato su penzioneri ponovo na ulicama Tuzle. Ne iz hira, ne iz politike, nego iz nužde. Traže evropske standarde, ali prije svega traže da ih se vidi i čuje. Da ih se prestane tretirati kao budžetski trošak, a počne kao ljude s pravom na dostojanstvenu starost.
Jer društvo koje dozvoli da stariji biraju između lijeka i obroka, između grijanja i terapije, ne može se zvati socijalno osjetljivim. Takvo društvo samo odgađa suočavanje s vlastitim neuspjehom.
Penzioneri danas ne traže privilegije. Traže da penzija ponovo bude prihod, a ne presuda. Traže sistem u kojem starost neće značiti sramotu, već mir.
Ako se jaz u raspodjeli budžeta nastavi, neće rasti samo nezadovoljstvo. Rasti će i siromaštvo. Tiho, uporno i neumoljivo, baš kao i starost.
(Balans)