Srijeda je, 21. oktobar. U sedam sam na nogama. Kafa, malo vijesti, pa na posao. Nema se kad čovjeku ni razbuditi kako treba, a dan već čeka da ga odradiš.
Idem s Omerom u Brčko. Snimamo jučerašnji slučaj hapšenja devet osoba. Danas su svi na slobodi. Eto, jučer hapšenja, danas sloboda. Između toga stane poneka izjava, nekoliko kilometara i dosta pitanja.
Sat i po vožnje i eto nas u Brčkom. A tamo me, osim posla, dočeka i jedna privatna epizoda s poštom. Naime, na ekranu vidim obavijest da mi se vratila neka važna pošiljka. Zovu me ljudi, kažu, vratila im se koverta. Pitaju jesam li mijenjao adresu.
Nisam.
Nazovem svoju poštu i pitam poštara zašto mi se vratila pošta? Čovjek mi objasni da je pošiljku dobio kad su bile penzije. Nije mogao nositi i penzije i moju poštu. Zato je mojima rekao da ja dođem po nju. Ja nisam došao, pa ju je vratio.
Pitam ga je li on mene zajebava.
Kaže da ne zajebava. Tako je bilo.
A Bože dragi! Čovjek uredno vratio poštu jer ja nisam došao po nju, iako je nisam ni dobio. Logika zatvorila krug, samo je pošiljka ostala bez odredišta. Poštanski sistem funkcioniše besprijekorno, jedino što ponekad pošta ne stigne do onoga kome je namijenjena.
Popijemo kafu prije izjave. Onda u Tužilaštvo. Sugovornik potanak, jedva ga ima. Ado iz Tužilaštva Tuzlanskog kantona za mene je emeritus među portparolima. Čovjek zna posao, a i mi znamo koliko vrijedi kad na drugoj strani imate nekoga ko razumije šta vam treba. Nije to mala stvar. Pogotovo kad se čovjek navikne na ustanove u kojima je do izjave teže doći nego do samog događaja.
Nakon izjave imamo vremena da nešto pojedemo prije odlaska na drugu lokaciju. Omčo je sve rasporedio, a kad je tako, nema puno filozofije. Naručimo pizze. Dobre su, a cijene deset i petnaest maraka. Haman, čovjek se još može pošteno najesti za solidne pare.
Zove Kenda. I njega zanima ovaj slučaj. Crna hronika ima svoju publiku, a izgleda i svoju telefonsku mrežu.
Poslije toga idemo u MUP, uzimamo još jednu izjavu, pa pred kuću čovjeka koji je pretučen i izrešetan. Ispred kuće dežura policija. Momčić u uniformi, nema mu više od dvadeset godina.
Gledam ga i kažem:
De ti vidi kakvog bolovanja. Mani se ti dežuranja pred kućom čovjeka koji je izrešetan.
Mali se smješka, ali me istovremeno ozbiljno gleda. Ne znam je li mu smiješno ono što govorim ili pokušava procijeniti jesam li ja ozbiljan.
Onda krećemo u potragu za lokacijom čovjeka koji je jučer uhapšen zbog pucnjave. Nađemo i to, ali jedva. Njega, naravno, nema.
Omer voli ovakve priče. Njemu ništa nije mrsko. Kad se radi o crnoj hronici, kao da mu se malo podigne temperatura. Voli teren, potragu, razgovore, sve ono što ovaj posao čini nepredvidivim.
Ja sam, s druge strane, nešto slabiji na crnu hroniku i ganjanje oberkriminalaca. Ne znam je li stvar u godinama ili sam se jednostavno nagledao svega. Čovjek s vremenom valjda nauči da ga ne uzbuđuje baš svaka stvar. Ili se samo umori od uzbuđivanja.
Vakat je nazad za Tuzlu. Već je pola četiri. Na pumpi u Pelagićevu stajemo po kafu za ponijeti. Tek što sam izašao iz auta, saleti me jedno romsko dijete.
Gladan sam.
Kažem mu da uzme šta hoće. Ode i izabere nekih sitnica za jesti.
Halal bilo. Mada znam da sam vjerovatno pedeseti kojem je danas prišao s istom pričom. Čovjek ne zna uvijek kome i koliko može vjerovati, ali kad ti dijete kaže da je gladno, teško je okrenuti glavu. A i ako me je slagao, neka je.
Krenemo dalje. U Ormanici ugledam štand s paprikama. Crvene, roge. Stanem i kupim. Ne znam šta mi bi, ali eto. Omer se vrati iz Brčkog s pričom o hapšenjima, pucnjavi i kriminalu, a kod mene u gepeku paprike. Svako ima svoje prioritete.
U Tuzli sam u 17:20. Sjednem na kafu u Friends da zabilježim teze za ovaj osvrt. Onda kući, ali nema odmora. Moram do Binga.
A u Bingu gužva. Čojk na čojku, kolica na kolicima. Kao da su svi odlučili baš danas kupiti sve što im treba za narednih mjesec dana. Uzmem nekoliko sitnica i malo mesa. Ode stoja.
Šta ćemo. Živjeti se mora, a izgleda da se i za to mora sve više plaćati.
Poslije odem na kafu kod nene. Nešto je slaba. Kaže mi da ugrijem sebi mesa i krompira.
Nisam gladan, kažem.
Gladan jasta si! De ugrij!
Nema tu pregovora. Nena zna bolje od mene jesam li gladan. To je valjda neka posebna vrsta znanja koju žene steknu s godinama. Čovjek može imati svoje mišljenje, ali kad nena kaže da si gladan, tvoje mišljenje postaje nevažno.
Popijem kafu i odem kući.
Meso nisam ugrijao.
I tako prođe još jedan dan. Od Brčkog i devet uhapšenih koji su već na slobodi, preko poštara koji mi je vratio poštu koju nisam preuzeo jer mi je nije ni donio, do crvenih paprika iz Ormanice i nene koja zna da sam gladan čak i kad nisam.
Nekad čovjek cijeli dan juri za velikim pričama, pokušava doći do informacija, traži ljude, čeka izjave i sluša o tuđim nevoljama. A onda se navečer vrati kući i ne može ga natjerati ni da ugrije sebi večeru.
Možda je to umor. Možda kišovit dan. A možda nam, nakon svega što tokom dana vidimo i čujemo, jednostavno ponestane volje za još jednom obavezom, pa makar ta obaveza bila i tanjir toplog mesa.
Kakva je bila srijeda, pročitali ste. Sutra je novi dan. Kakav će biti, pred nama je. A možda me sutra poštar iznenadi i donese ono što mi je danas vratio.
Čovjek se mora nečemu nadati.
(V.M.)