Foto: Balans
Sinoć nam se pokvario laptop kod kuće. Ustvari, nije se pokvario. Traži šifru, a ne prihvata je. Neće pa neće. Pokušavam, ponavljam, gledam, čudim se. Ništa. Laptop tvrdoglaviji od mene. Šta ću, kud ću, kome ću? Avdi.
Nazovem. Avdo, kao i uvijek, sasluša problem i kaže, probaj ovako.
Probam. Hoće!
Aferim za Avdu, brata u nevolji. Laptop ponovo u funkciji, a ja spašen od još jedne kućne nervoze. Nije mala stvar kada imaš čovjeka kojeg možeš nazvati kad tehnika odluči da ti pokvari večer.
Jutros ustajem oko sedam. Pristavim kafu, skuham, pa malo vrtim vijesti po telefonu i društvene mreže. Znate već, kao i svi. Prvo kafa, onda svijet. Mada, nekad bi bilo pametnije obrnuto.
Naletim na Avdinu objavu. Video iz 2018. godine, jutarnji program. Gost Armin, Avdin sin. Tada dijete, danas već čitav čovjek. Svira gitaru. Gledam i razmišljam kako vrijeme leti. Nekad ti se čini da se ništa posebno ne mijenja, a onda pogledaš snimak star nekoliko godina i shvatiš koliko je života prošlo između dva kadra.
Jedino se moja jaranica Barbara, koja je tada vodila jutarnji program, nije mnogo promijenila. Ista i tada i sada. Dobro, možda je danas malo mudrija i s nešto manje živaca, ali u globalu, ista Barbara.
Oko osam sam na poslu. Jutarnje vijesti. Ima ih, a opet ih nema. Malo recikliramo, malo prepakujemo, malo tražimo nešto što bi moglo biti zanimljivo. Danima se ne dešava ništa posebno. Možda je i dobro da je tako. Čovjek se, radeći ovaj posao, ponekad uhvati kako priželjkuje dan bez vijesti. Znam, zvuči neobično, ali ima i toga. Neka se ništa ne dešava, neka se samo kafa pije i ljudi žive svoje živote.
Između vijesti i posla izlazi mi fotografija. Neimarlija i Sabina obilježavaju 25 godina braka. Četvrt stoljeća zajedno. Lijepo, baš lijepo.
Zasigurno nije svih tih 25 godina bilo med i mlijeko. Nigdje nije tako. Nema braka bez neslaganja, rasprava, tvrdoglavosti i poneke zajebancije. Važno je, valjda, znati kada treba popustiti, kada se nasmijati, a kada jednostavno ostati tu. U dobru i zlu, kako se ono kaže. Čestitam im od srca. Neka ih još dugo zajedno.
U podne kafa s Durmom, a onda s Mirelom na snimanje. Povod je najava manifestacije Cum Grano Salis. Centar za kulturu Tuzla preuzeo je organizaciju dodjele najznačajnije književne nagrade, pa se okupila i novinarska ekipa.
Tu su kolege. Maja i Zabuš, Irma i Fata, Zlaja i Ado s RTV TK, Igor i Ali sa Slona. Tu je i Duška.
A Duška je posebna priča.
Unijela je vedrinu u događaj svojim autfitom boje pink, ali one tamnije verzije. Malo slika, malo snima, malo nekoga zove, malo goni kud god. Puna elana i energije. Kod nje nema stajanja. Dok drugi pokušavaju pohvatati šta se dešava, Duška je već na sljedećoj lokaciji. Čovjek se zapita odakle joj toliko energije. Možda je i do boje odjeće.
Prođe i to. Vraćamo se na posao. De ovo, de ono. Jedan poziv, druga obaveza, treća vijest. Tako se dan odmotava. Bez velikih događaja, bez posebnih uzbuđenja, ali s dovoljno sitnica da ne bude baš sasvim običan.
S Omerom idem na snimanje. Kakvo? SDA bira mandatara. Izabrala je Omera Kovčića. Kakav će biti, pred nama je.
I tako, prođe još jedan utorak. Laptop sinoć nije htio, Avdo ga popravio. Armin odrastao, Barbara ostala Barbara, Neimarlija i Sabina proslavili 25 godina zajedništva, Duška nas podsjetila da se energija može nositi i u garderobi, a novinarska ekipa odradila još jedan dan.
Nekad se život ne sastoji od velikih preokreta. Više je to niz malih događaja, poziva, kafa, susreta i ljudi koji ti poprave dan. Nekad i laptop.
A sutra je novi dan. I, čini se, neće biti sasvim običan. Mandatara Vlade Tuzlanskog kantona imamo. O tome ćemo detaljnije sutra.
Do tada, kafa, pa šta bude.
(V.M.)