Foto: Balans
Premijerom nove predstave Aleša Kurta pod nazovom „Tri prikazivanja Boga“, Narodno pozorište Tuzla obilježit će 75 godina postojanja i rada, a premijera je zakazana za 30. mart. Predstava govori o najmračnijim vremenima i patnjama ljudi koje se i danas dešavaju.
Predstavu „Tri prikazivanja Boga“ čine tri male teatarske priče koje se događaju tamo odakle se niko nije vratio ili ako se vratio, nije mogao opisati šta dešavalo.
“Drago mi je da sam u Tuzli, imao sam već jedno lijepo iskustvo. Riječ je o komadu koji se bazira na tri jednočinke. Dešavaju se u ekstremnim uslovima i situacijama u kojima ljudsko biće može da zaglavi. Zanimljivo je da se historija ciklično vrti, ne ide linearno nego se ponavlja. Tako da su uzeti primjeri koji su snažni i poznati, da se napravi referensa kako se stvari ponavljaju. Različiti užasi se ponavljaju i nastavit će da se ponavljaju. Predstava ima edukativno značenje, a bilo bi dobro da ljude iz publike potakne na razmišljanje”- poručuje Aleš Kurt, redatelj.
Prva jednočinka se dešava za vrijeme opsade Staljingrada, druga u Ašvicu, a treća na Golom otoku. U predstavi igraju Boris Balta, Elmir Krivalić, Ivana Perkunić Mešalić, Adnan Omerović, Mirza Pinjić, Siniša Udovičić, Irma Zukić i Edis Žilić.
Glumac Edis Žilić objašnjava kako je on doživio ono što se dešavalo u Staljingradu.
“Prvi čin se bavi jadom njemačkih vojnika u zadnjim danima bitke za Staljingrad. Može se uočiti koliku žrtvu je podnijela Crvena armija, jer je izgubila oko pola miliona ljudi. Šta se dešava danas? Taj mit staljingradske bitke, rusko rukovodstvo koristi kao izgovor zbog zločina koji su počinili i čine u Ukrajini. Može se vidjeti da u razmaku od 80 godina bitka za Staljingrad dobija dva značenja. Mogao sam sam zaključiti da čovjek, kao živo biće od svog nastanka pa sve do danas, teško mijenja svoje navike. S toga, sa pravom, nosi epitet najveće živuće štetočine na planeti Zemlji”- rekao je Žilić.
U drugoj priči, odnosno, u logoru Aušvicu, učestvuje glumica Ivana Perkunić Mešalić. Kkao priča, bilo je teško adaptirati se na tekst.
“Bilo je teško proći kroz ovaj proces rada na predstavi, samo prvo čitanje je bilo teško. Jedni način na koji mi umjetnici možemo da doprinesemo jeste da na neki način prikažemo mladima šta se na našim prostorima dešavalo i to ne tako davno. Ja igram glasnika koji je, mogu reći, ujedno i istorija. Iznosim te čijenice koje bi trebale doprijeti do ljudi koji niksu nikada čuli za stvari, da ih potakne da malo razmišljaju, da se informišu”- poručuje ova glumica.
Njena kolegica Irma Zukić, ighra više likova što nije nimalo lagan zadatak.
“Meni je ova predstava možda jedna od najboljih i najdražih. Ponosna sam na sve nas. Mislim da smo napravili odličnu predstavu i nadam se da će publika to da prepozna. Igram četiri lika i svaki je težak i ozbiljan.Bio je veliki izazov jer prvi put sam imala jedan tako ozbiljan zadatak. Uvijek igramo jedan lik i to je mnogo lakše nego kada, iz svakog čina, morate biti neko drugi”- izjavila je ona.
I svaki lik zahtjevao je novi kostim koji će dočarati publici stanje palog čovjeka, užasa u kojem se zadesio i jezivih dešavanja, a za to je bila zadužena kostimografkinja Vesna Teodosić.
“Da vizuelnim sredstvima približim stanje svake jednočinke, stanje svakog lika
Ovom predstavom, tuzlansko pozorište obilježava75. rođendan uz poruku da je bitno pričati o krajnjim granicama čovjeka.
“Treba da budemo nekakav reminder na ljudskost. Empatije nam generalno nedostaje. Mislim da to što nas dijele ekrani i tastature, a što nismo u fiizčkom i bliskom kontaktu sa drugim ljudima, pomaže da budemo više zli jer je lakše biti zao prema nekom eko nije tu pored vas”- poručuje Mirza Ćatibušić, direktor tuzlanskog pozorišta.
(Nataša Tadić)