Foto: Balans
Utorak. Sunce upržilo preko prozora, glumi ljeto, a vani brije neka podla, proljetna hladnoća. Klasika za maj u Tuzli, ubi te promaja u glavi prije nego uopšte izađeš na ulicu. Skuham kafu, pogledam u šoljicu, pogledam kroz prozor i shvatim, danas će biti naporan dan.
Prije snimanja sjednem u Friends na kafu. Sam. Nisu ni takvi trenuci loši. Treba nekada sjesti sam sa sobom. Iako je vani prohladno, ipak pijem napolju, da se misli pročiste.
Onda za poslom.
A dan je počeo u punom, mučnom kapacitetu. Kantonalni sud, slučaj Kopić i ostali. Najeksponiranije suđenje u kantonu, a tema takva da ti se želudac okrene tri puta prije doručka. Navođenje maloljetnica na prostituciju, seksualno iskorištavanje. Užas, zapakovan u sudske spise.
Ispred sudnice, naravno, garnitura naših života. Skoro svi medijski radnici iz Tuzle sakupljeni na istom mjestu kao na kakvoj bizarnoj godišnjici mature. Tu je moj drug Mirzet. Dok čekamo da nas puste unutra da vidimo to ljudsko dno, mi razvijamo biznis plan. Kaže, bavit ćemo se krečenjem. Firmu planiramo nazvati „Rektum“. Pa ima li išta prikladnije? Prvo, u startu klijentima daješ do znanja gdje se svi zajedno nalazimo. Drugo, posao te vodi direktno u kanal, a treće, u ovoj državi je to ionako najprometniji lokalitet.
S njim u ekipi Senada. Obula leopard cipele za sud. Gledam je i svaki put mi u glavi scena iz filma Ovo malo duše. Vidim Nihada sa zaprežnim kolima kako viče, „Senada, de se popni, neću te dirnut, sestre mi“. Pa ti ostani ozbiljan u zgradi institucije.
Tu je i Adisa, portparolka suda. Radili skupa prije petnaestak godina. Zajedno prošli golgotu. I Mirza s nama zajedno. Gledam je, ista. Vrijeme prolazi, države propadaju, a Adisa ista. Uvijek u nekom polupaničnom, usplahirenom modu, trči, ali žena drži sve u prstima i pod kontrolom. Jaran bila i ostala.
A na snimanju i Mirso s RTV TK. Snimatelj s najdužim stažom u firmi. Raspoloženje mu varira brže od pritiska vazduha, kao da je meteoropata, ali ljudina. Uvijek kolegijalan prema nama koji nismo iz te medijske kuće.
Unutra, u sudnici, prva runda cirkusa. Prvooptuženi Kopić se digao da drži lekcije. Kaže sudiji da ne želi da se njegovi lični podaci čitaju dok su mediji unutra. On bi privatnost, gospodin. Sudija, ne znam mu ime, ali ruka mu se pozlatila, siječe ga u korijenu i prevodi na naš jezik, „Ne odlučujete Vi o tome“, ili jednostavnije, ovdje se ne pitate ništa. Aferim, sudija, tako se postupa s bandom. Ipak, mediji su do kraja izbačeni iz procesa radi zaštite djece. I hvala Bogu da jesu.
Nakon suđenja, izlazimo vani, popadali po trotoaru ko pokošeni da uhvatimo malo sunca i zapišemo izjave. Kad eto ti sudskog policajca, pa nas opominje da se sklonimo s betona jer „ipak je ovo sud“. Ustaj, otresi prašinu, glumi dostojanstvo na prazan stomak. Jer, zaboga, država nam drži do ugleda samo na trotoaru ispred suda.
A poslije? Zna se, jedini smisao ovog posla, kafa. Ekipa za kafe i rad, Kenda, Omčo i ja. Naravno, opet meljemo o poslu. O čemu ćemo drugom kad nemamo privatnog života? Omčo sipa detalje o optuženima, čovjek ima bazu podataka u glavi, zna sve. Stižu i advokati na kafu, face zabrinute, pozdravljaju usput, svako nosi svoj grijeh i svoj honorar.
Kad je stigao račun, kreće tradicionalna balkanska priča. Otima se Kenda da plati, otimam se ja, skače Omčo. Srećom, ja izgubih u toj borbi. Omer je platio.
Kenda, koji je nenadjebiv radnik i ne gasi se, već je poslao jedan članak. Sad piše drugi. Jer, dvaput je dvaput, sigurnije je.
Vraćam se na posao, a tamo me u glavu pogađaju nove vijesti iz naše realnosti. Vlada TK preko pravobranilaštva traži zabranu štrajka doktora i stomatologa! Kažu kako su plate već rasle, a koeficijenti će se rješavati kroz Protokol koji je u proceduri. U prijevodu, Doktori bi štrajkovali, Vlada bi zabranjivala, a narod neka se liječi kamilicom i molitvama.
A dok nam se zdravstvo raspada, s druge strane grada, u Plavoj sali BKC-a, drama oko države. Tribina „BHRT između opstanka i tišine“. Organizovala Savremeno-umjetnička škola. Skupili se đaci, studenti, medijski radnici da pričaju o tome kako nam javni servis lagano umire na aparatima.
I ko, naravno, stoji iza cijele priče? Četiri žene. Ko bi drugi? Mirzeta Hadžić-Suljkić, Maja Nikolić, Nataša Tadić i Adrijana Ćudić. Dok se muškarci otimaju za račune i funkcije, žene spašavaju ono malo državnog identiteta.
Maja Nikolić je rekla rečenicu koja reže dublje od onog jutarnjeg vjetra „BHRT poistovjećujemo sa našim identitetom… dođe li zaista do gašenja… onda se trebamo pitati zapravo šta je sa opstojnošću naše države Bosne i Hercegovine.“
Nakon posla svratim neni. Skuham joj kafu, a ona odmah pruža ruku: „De mi odreži nokte na desnoj, ne mogu lijevom.“ Dok joj režem nokte, kreće standardno ispitivanje. „Treba li ti para?“ Ne treba. „Trebal ti mesa?“ Ne treba. Gleda me pa će poluljuto, „E tebi ništa ne treba.“ Kažem joj da sam bio četiri dana zaredom i da ću malo napraviti pauzu, da ne kaže komšiluk kako stalno dolazim. Odmah me presiječe, „Šta ima komšiluk s tobom? Nek i oni idu svojoj neni.“ I tu se priča završava, kao i svaki put. Znam već da ću opet sutra na kafu koja je uvijek mnogo više od kafe.
I tako prođe ovaj utorak. Malo se smiješ filmu iz osamdesetih, malo gledaš u pod pred ljudskim užasom na sudu, malo se otimaš za račun u kafani, a malo te prođe jeza od pomisli da bi nam javni servis mogao utonuti u tišinu. Pun dan ljudi, problema i žena koje se bore dok se sistem lagano rastače. Sutra je srijeda. Valja opet skuhati kafu, to je jedino sigurno.
(V.M.)