Foto: Balans
Četvrtak je svanuo preko neke stvari. Sunce je kilavo guralo oblake, glumeći epsku dramu iznad Tuzle. Vani ono klasično, varljivo vrijeme, samo što nije kiša, a na kraju, naravno, nije bilo ništa. Mačku porcija hrane,, meni pritisak na dugme kuhala. Kafa. Crna, jaka i jedina stvarna konstanta u ovom društvu gdje se zakoni mijenjaju brže nego prognoza. Može se svijet rušiti, ali ritual u sedam ujutro se ne dira.
U redakciji standardno zatišje pred buru, dan siromašan događajima, pa hvatamo zalet u Friendsu. Alma, Durma i ja. Protabirimo dnevnoaktuelne gluposti, podijelimo pamet koje nam u teoriji uvijek ima viška, pa hajde, kameru u ruke, hljeb se zaraditi mora. Pravac Univerzitet.
Tamo stara ekipa sa terena. Zlatiša i Džimi sa RTV TK, te Aleksandra i Dino sa RTV 7. Aleksandra je ona vrsta kolegice koja je toliko tiha i nenametljiva da u gužvi provjeravaš je li uopšte tu. Ali Mirza mi je davno za nju rekao, „Jaran je to, garantujem da je insan.“ A Mirza, ne garantuje lako ni za rođenog oca, a kamoli za ljude iz branše. S druge strane, Dino. Mlađi kolega. Nije baš od jučer, ali još uvijek nije ni spaljen kao većina nas koji u ovom poslu ostavljamo i zadnji atom živaca. Vrijedan, inovativan, još ima volje za poslom. Ali proći će ga romantika, to je sigurno.
Dok čekamo da protokol zvanično počne, ukazuje se Duška. Danas u nekoj ljubičasto-plavoj nijansi, valjda u skladu s ovim neodlučnim nebom. Malo slika, malo hoda, malo nas propituje, pa vadi slatkiše. Klasični njen protokol, unese malo boje u sivilo press konferencija. Kad je sve završilo, a vani već ugrijalo, ponudim joj prevoz. Odbija vožnju, ali treba joj nešto, ipak. „Ne treba meni prevoz, al’ treba mi kući nešto popraviti, pa bujrum. Ne spavam ja do 12!“ Vidim gdje to vodi, pa nudim taktičko pojačanje. Kažem da povedem i Dinu, jer dvije su glave pametnije, a i lakše ćemo riješiti, šta god da je zakovalo. Naravno, dogovor po našem starom običaju ostaje da visi u zraku.
Poslije terena, glad očiju nema. Meni pljeskavica, Durmi ćevapi, jer tradicija se mora poštovati. Dok smo čekali hranu, naleti Ramiz. Promuhabetismo s nogu. Čovjek jučer klao kurban na rodnoj grudi, još uvijek pod utiscima i pun neke dobre energije. Kaže, čita ove moje dnevne osvrte i oduševljen je. „Sve ti ovo saberi i knjigu objavi“, od njega korice i ilustracija halal. Durma se nudi za predgovor. Zarekao sam se sam sebi da neću. Jer ove moje crtice nisu nikakva književnost. To je samo ventil. Način da prikažem goli, nešminkani život jednog medijskog radnika, i onaj lijepi, i onaj koji nikada ne uđe u montirani prilog od minut i po. Ode Ramiz na doručak, a mi nazad u mašinu.
Dnevne vijesti šibaju bez milosti. Izbacujemo informaciju, Grad Lukavac raspisao tender za uređenje pristupa budućoj fabrici vode. Građani godinama, decenijama, čekaju pitku vodu iz svojih slavina. Čekat će, po svemu sudeći, još prilično, ali eto, dobro je da se bar od nekog papira i bagera krenulo. Gorko je saznanje da su na toj nesretnoj vodi i žednim ustima mnogi lokalni političari dobijali, ali i gubili izbore. Mandati prolaze, obećanja teku, a narod i dalje kupuje flaširanu ili je sipa po lokalnim izvorištima.
I tako prođe još jedan dan. Ni previše lijep, ni previše ružan. Ali naš. I što je najvažnije, bio je pun ljudi. Onih pravih, nepatvorenih, koji ovaj naš medijski hljeb sa sedam kora još uvijek čine podnošljivim i vrijednim življenja.
(V.M.)